Plastelin, zapravo vrsta gline za modeliranje, je materijal za modeliranje koji se sastoji od kalcijumskih soli, vazelina i alifatskih kiselina.
Plastelin se ne može stvrdnuti pečenjem i ne može se topiti pri izlaganju toploti.
Villiam Harbut, profesor umetnosti u Bathu u Engleskoj, formulisao je plastelin 1897. godine. Harbutt je za svoje studente skulpture želeo glinu koja se neće osušiti. On je stvorio netoksičnu, sterilnu, mekanu i podloznu glinu koja se nije osušila pri izlaganju vazduhu.
Harbut je dobio patent 1899. godine, a komercijalna proizvodnja započela je u fabrici u Bathamptonu 1900. godine. Originalni plastelin je bio sive boje. Ubrzo su proizvedene četiri boje za početnu prodaju javnosti. Plastelin je bio popularan kod dece, naširoko je korišćen u školama za podučavanje umetnosti, i našao je široku lepezu drugih upotreba (na primer kalupljenje za gips i plastiku).
Harbut je 1915. patentirao drugačiju formulaciju koja je dodala vunena vlakna da bi plastelinu dala jači sastav.
Kompanija Harbut plasirala je plastelin kao dečiju igračku proizvodeći komplete za modelovanje zasnovane na likovima iz priča za decu.
Plastelin se intenzivno koristi za igru dece, ali i kao medij za modeliranje za formalnije ili trajnije strukture. Zbog svoje nesušeće osobine, plastelin je popularan izbor materijala za stop-motion animaciju. Plastelin za decu izrađuje se u skladu a uzrastom dece, pri čemu se čvrstina plastelina povećava srazmerno godinama dece.
